четвртак, 17. мај 2012.

NAJLJUBAVNE PESME


Đura Jakšić:


JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI



Zar poljubac meni starcu,
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?
Je l' to ljubav?... Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?
Il' si došla zluradice,
Da me varkaš, da me jediš?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?
- Ja te ljubim!... Tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada...
Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.




MILAN RAKIC


OČAJNA PESMA


Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita,
stopi se u meni strašću tvojom celom,
da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
i da duša moja najzad bude sita...

- Kad pomislim, draga, da će doći vreme
kad za mene neće postojati žena,
kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao dim i pena,

a da će, još uvek, pokraj mene svuda
biti mesečine pod kojom se žudi,
i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i žena što vole, i voljenih ljudi,

vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
kao bik pogođen zrnom posred čela
što u naporima uzaludnim pada
dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim...





LEPOTA

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čaše
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

OBČNA PESMA

Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je proslo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
Tražeci mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;
Pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmo se u ćutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znala
Veliki, kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što nisti k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -

Pa ipak - da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
I mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;
Postasmo tako tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

 LJUBAVNA PESMA

Sume bokori cvetnog jorgovana,
I noc zvezdana treperi, i zudi
Za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesecina nasmejana bludi,
Sume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noc je pozudnu i strasnu
Izolda nekad cekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I secaju se prohujalih dana.
U taku noc je pozudnu i strasnu,

Noseci sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!

Sumi, o noci prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude.
Povorke bele dizu se iz groba,
I sa mnom, ljube, ceznu, strepe, zude!
Sumi, o noci prohujalog doba,

Strasno i zudno! Ona mene ceka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i slusa topot iz daleka,
Dok mesecina nasmejana sija
I cuv mirisni zanosno carlija
U bokorima cvetnog jorgovana!

PONOSNA PESMA

Bezbrojne su ochi po tvom stasu pale
K'o umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocharene, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nadju.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vishe
Ne prozbore rechi ni nezhne ni grube,
Jer tebi rechena rech - sve druge brishe!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, k'o bozhanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, i nikad, ne dotache vrele
Usne tvoje, niti rech ti nezhnu zachu.
Samo, k'o dve seste u bezglasnom plachu,
Dve se dushe nashe u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
K'o despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nezhnost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocharan, i bachen u charobne chini,

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom shushti nepregledno zhito
I na mesechini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
"Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vechito vreme!" 

ISKRENA PESMA

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

SETNA PESMA

Doshlo je vreme kad nam kosa sedi,
I nasha chula postepeno grube.
Stojimo tako skrusheni i bledi
Dok nashu starost obljavljuju trube.

No jos u meni ishcheznuo nije
Sledbenik Mladog Vertera, shto sanja
Pri mesechini, i shto suze lije
Uz svaki spomen starog seccanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga necce biti vishe.
No nashu ljubav nema ko da zbrishe:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i chedna,
Ko mesechinom prozheta. Mirishe
K'o cvet sasushen, uspomena jedna,
U knjizi shto se vec ne chita vishe.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
Polozhim glavu umornu, da sada
Slusham, dok bljeshte na zapadu boje
I veche kao crno krilo pada,

Kao u shkoljci huku morskih vala
U nashoj dushi, gde ce odsad rasti
Niz crnih beda i starachkih zhala,
Prigushen sumor nekadanje strasti...


KONDIR

Pochuj, draga, rechi iskrene i jasne
Jedne bolne dushe, tvojoj dushi prisne,
Pre no oluja stigne i grom strashni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Pochuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
Starinski junaci, po chemu ces mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapishte deca i zaplachu zhene.

Sad na razbojishtu lezhi lesh do lesha.
Plemici i sebri. Lezhi strashna smesa.
Noc se hvata. Samo munja katkad blisne.
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Hocce li me nacci medju njima tvoje
Bistre ochi, draga? Hocce l' iz kondira,
K'o pretecha skromna vechitoga mira,
Pasti kap na rane shto zjape i gnoje?
Hocce l' pasti kaplja shto bolove spira?

Chekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noc prosipa tamu i chasove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
- Chekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...



KAO BAJKA

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Plachevan, krzhljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Shto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzhno, sve da bude
Kao da svuda jeche bolna deca,
Rastapaju se chezhnje kao grude,
I sve kroz suton prigusheno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc venchano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesechini,
Da nezemaljski izgled dâ tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se chini

K'o bajka da je, da to nije java,
Da s mesechinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve ishchezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da ishcheznemo i mi, obadvoje...






DALIDA

K'o pechat sam te metnuo na srce
I kao pechat na mishicu svoju;
I sve sam dao, i, po ljutom boju,
Hladnokrvno sam pokopao mrce.

I dusha moja nije htela znati
Za tajnu grizhu i oseccaj stida,
Ni da l' ces biti dobra kao mati,
Ili si stara, vechita Dalida.

Vladaj nad mojom dushom, moccno dete,
Sa rascvetanim ruzhama u kosi,
I vlast nek tvoju nishta ne omete,
Ni bol, ni plach, ni rech shto milost prosi.

U mojoj dushi uvek mesta ima
Za pun zaborav, za sve shto ce redom
Navaliti na mene kao plima,
I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa shto se plashish i ustezhesh? Znam te!
Caruj ko uvek, caruj prema sebi,
Ti, despotice, shto te vechno pamte;
Da nisi takva- voleo te ne bi'!

 ČEKANJE

Cekam u senci jedog strog duda
Da mesec zadje I, skrivena tamom,
Po uskoj stazi sto kroz noc krivuda,
Da sidjes k meni ceznjivom I samom.

Cekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Vec zora svice, blede mlecni puti,
A ja jos cekam, - I vecno bih cek'o!

O, sta je to sto mene veze sada
Za jedan put, za jedan oblik tela,
I sto mi dusa zatreperi cela,
I sva nemocna izdise I pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred cudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog casa zivot dajem,
Prilazim tebi pun poboznog straha,

Posrcem, klecam, dokle me privlace,
Ko provalija tamna I duboka,
I dok se strasnim prelivima mrace,
Tvoja dva crna neumitna oka...

OBNOVA

Hocu na jednome svecanom opelu
Da sahranim ono sto prosloscu zovu.
I da ti donesem tada dusu novu,
Bez ijedne pege negdasnje – svu belu.

I hocu da onog casa, kad na mene
Padnu kose tvoje i poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen i cedan,
Da prvi put spoznam car ljubljene zene;

I da sav u tvojoj beskonacnoj moci
Ocaran, bez svega sto me davno gusi,
Osecam pod sjajem ove prve noci
Kako se u mojoj obnovljenoj dusi,

Uz veselu pesmu razdraganih gnezda
Dok susti topola i mirise lipa
I radosno nebo mesecinu sipa,
Tajanstveno radja novo jato zvezda...
 

DESANKA MAKSIMOVIC



PROLECNA PESMA

                 Osecam veceras dok posmatram laste
                 i pupoljke rane
                 kao srce moje polagano raste
                 k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

                 kako s mladim biljem postaje sve vece
                 i lako k'o krilo,
                 i kako mu celo jedno nebo srece
                 i pakao bola ne bi dosta bilo;

                 kako cezne za svim sto bi zivot mog'o
                 lepog da mu dade,
                 i da mu nicega ne bi bilo mnogo;
                 tako su velike ceznje mu i nade.

                 Osecam, da dosad sve je bilo sala
                 moga srca vrela;
                 da jos nikom nisam ljubav svoju dala
                 koliko bih mogla i koliko htela.

                 Da ima u meni cela nezna plima
                 reci nereceni',
                 da bih srce mogla poklanajti svima
                 i da opet mnogo ostane ga meni.

  OPOMENA 
      
             Cuj, recu cu ti svoju tajnu:
              ne ostavljaj me nikad samu
              kad neko svira.

              Mogu mi se uciniti
             duboke i meke
             oci neke
             sasvim obicne.

             Moze mi se uciniti
             da tonem u zvuke,
             pa cu ruke
             svakom pruziti.

            Moze mi se uciniti
            lepo i lako
            voleti kratko
            za jedan dan.

            Ili mogu kom reci u tome
            casu cudesno sjajnu
            predragu mi tajnu
            koliko te volim.

           O, ne ostavljaj me nikad samu
           kad neko svira.
           Ucinice mi se negde u sumi
           ponovo sve moje suze teku
           kroz samonikle neke cesme.

           Ucinice mi se crn leptir jedan
           po teskoj vodi krilom sara
           sto nekad neko reci mi ne sme.

           Ucinice mi se negde kroz tamu
           neko peva i gorkim cvetom
           u neprebolnu ranu srca dira.
           O, ne ostavljaj me nikad samu,
           nikad samu,
           kad neko svira.

STREPNJA

            Ne, nemoj mi prići! Hoću izdalekada
            volim i želim tvoja oka dva. 
            Jer sreća je lepa samo dok se čeka, 
         dok od sebe samo nagoveštaj da. 
 
                 Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
                 ova slatka strepnja, čekanje i stra'. 
         Sve je mnogo lepše donde dok se traži, 
            o čemu se samo tek po slutnji zna. 
 
                 Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
                 Iz daleka samo sve ko zvezda sja; 
            iz daleka samo divimo se svemu. 
         Ne, nek mi ne priñu oka tvoja dva!


PO RASTANKU

I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
več manje volim, a znam više
nego pre;
več sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draz,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž. 


 STRAH

Plasim se kad pomislim
da ce doci poslednja nedelja naseg drugovanja.
Znam, bice prolece i sunca zar,
i s bolom ostavicemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetace rumeno dani
poslednje nedelje naseg drugovanja.
Mirno cemo se pozdraviti;
a nikada necemo ozdraviti
od cudesnog tugovanja:
Sto tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i sumu u suncu celu;
sto tada bas da nam oci sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.



TAKVA SAM JA

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.


Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.


SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.