DESANKA MAKSIMOVIC

PROLECNA PESMA

                 Osecam veceras dok posmatram laste

                 i pupoljke rane

                 kao srce moje polagano raste

                 k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

                 kako s mladim biljem postaje sve vece

                 i lako k'o krilo,

                 i kako mu celo jedno nebo srece

                 i pakao bola ne bi dosta bilo;

                 kako cezne za svim sto bi zivot mog'o

                 lepog da mu dade,

                 i da mu nicega ne bi bilo mnogo;

                 tako su velike ceznje mu i nade.

                 Osecam, da dosad sve je bilo sala

                 moga srca vrela;

                 da jos nikom nisam ljubav svoju dala

                 koliko bih mogla i koliko htela.

                 Da ima u meni cela nezna plima

                 reci nereceni',

                 da bih srce mogla poklanajti svima

                 i da opet mnogo ostane ga meni.

  OPOMENA 

      

             Cuj, recu cu ti svoju tajnu:

              ne ostavljaj me nikad samu

              kad neko svira.

              Mogu mi se uciniti

             duboke i meke

             oci neke

             sasvim obicne.

             Moze mi se uciniti

             da tonem u zvuke,

             pa cu ruke

             svakom pruziti.

            Moze mi se uciniti

            lepo i lako

            voleti kratko

            za jedan dan.

            Ili mogu kom reci u tome

            casu cudesno sjajnu

            predragu mi tajnu

            koliko te volim.

           O, ne ostavljaj me nikad samu

           kad neko svira.

           Ucinice mi se negde u sumi

           ponovo sve moje suze teku

           kroz samonikle neke cesme.

           Ucinice mi se crn leptir jedan

           po teskoj vodi krilom sara

           sto nekad neko reci mi ne sme.

           Ucinice mi se negde kroz tamu

           neko peva i gorkim cvetom

           u neprebolnu ranu srca dira.

           O, ne ostavljaj me nikad samu,

           nikad samu,

           kad neko svira.

STREPNJA

            Ne, nemoj mi prići! Hoću izdalekada

            volim i želim tvoja oka dva. 

            Jer sreća je lepa samo dok se čeka, 

         dok od sebe samo nagoveštaj da. 
 

                 Ne, nemoj mi prići! Ima više draži

                 ova slatka strepnja, čekanje i stra'. 

         Sve je mnogo lepše donde dok se traži, 

            o čemu se samo tek po slutnji zna. 
 

                 Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?

                 Iz daleka samo sve ko zvezda sja; 

            iz daleka samo divimo se svemu. 

         Ne, nek mi ne priñu oka tvoja dva!

PO RASTANKU

I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
več manje volim, a znam više
nego pre;
več sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draz,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž. 

 STRAH

Plasim se kad pomislim
da ce doci poslednja nedelja naseg drugovanja.
Znam, bice prolece i sunca zar,
i s bolom ostavicemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetace rumeno dani
poslednje nedelje naseg drugovanja.
Mirno cemo se pozdraviti;
a nikada necemo ozdraviti
od cudesnog tugovanja:
Sto tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i sumu u suncu celu;
sto tada bas da nam oci sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.



TAKVA SAM JA

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.


Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.