MILAN RAKIC

OČAJNA PESMA

Upij se u mene zagrljajem jednim,

ko groznica tajna struji mojom krvi,

krepko stegni moje telo, nek se smrvi,

i daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita,

stopi se u meni strašću tvojom celom,

da sav iznemognem pod vitkim ti telom,

i da duša moja najzad bude sita...

- Kad pomislim, draga, da će doći vreme

kad za mene neće postojati žena,

kad će čula moja redom da zaneme,

i strasti da prođu kao dim i pena,

a da će, još uvek, pokraj mene svuda

biti mesečine pod kojom se žudi,

i mladih srdaca što stvaraju čuda,

i žena što vole, i voljenih ljudi,

vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada

kao bik pogođen zrnom posred čela

što u naporima uzaludnim pada

dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u mene zagrljajem jednim,

ko groznica tajna struji mojom krvi,

krepko stegni moje telo, nek se smrvi,

i daj mi poljupce za kojima žednim...

LEPOTA

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čaše
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

OBČNA PESMA

Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je proslo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
Tražeci mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;
Pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmo se u ćutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znala
Veliki, kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što nisti k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -

Pa ipak - da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
I mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;
Postasmo tako tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

 LJUBAVNA PESMA

Sume bokori cvetnog jorgovana,
I noc zvezdana treperi, i zudi
Za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesecina nasmejana bludi,
Sume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noc je pozudnu i strasnu
Izolda nekad cekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I secaju se prohujalih dana.
U taku noc je pozudnu i strasnu,

Noseci sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!

Sumi, o noci prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude.
Povorke bele dizu se iz groba,
I sa mnom, ljube, ceznu, strepe, zude!
Sumi, o noci prohujalog doba,

Strasno i zudno! Ona mene ceka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i slusa topot iz daleka,
Dok mesecina nasmejana sija
I cuv mirisni zanosno carlija
U bokorima cvetnog jorgovana!

PONOSNA PESMA

Bezbrojne su ochi po tvom stasu pale
K'o umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocharene, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nadju.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vishe
Ne prozbore rechi ni nezhne ni grube,
Jer tebi rechena rech - sve druge brishe!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, k'o bozhanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, i nikad, ne dotache vrele
Usne tvoje, niti rech ti nezhnu zachu.
Samo, k'o dve seste u bezglasnom plachu,
Dve se dushe nashe u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
K'o despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nezhnost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocharan, i bachen u charobne chini,

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom shushti nepregledno zhito
I na mesechini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
"Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vechito vreme!" 

ISKRENA PESMA

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

SETNA PESMA

Doshlo je vreme kad nam kosa sedi,
I nasha chula postepeno grube.
Stojimo tako skrusheni i bledi
Dok nashu starost obljavljuju trube.

No jos u meni ishcheznuo nije
Sledbenik Mladog Vertera, shto sanja
Pri mesechini, i shto suze lije
Uz svaki spomen starog seccanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga necce biti vishe.
No nashu ljubav nema ko da zbrishe:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i chedna,
Ko mesechinom prozheta. Mirishe
K'o cvet sasushen, uspomena jedna,
U knjizi shto se vec ne chita vishe.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
Polozhim glavu umornu, da sada
Slusham, dok bljeshte na zapadu boje
I veche kao crno krilo pada,

Kao u shkoljci huku morskih vala
U nashoj dushi, gde ce odsad rasti
Niz crnih beda i starachkih zhala,
Prigushen sumor nekadanje strasti...


KONDIR

Pochuj, draga, rechi iskrene i jasne
Jedne bolne dushe, tvojoj dushi prisne,
Pre no oluja stigne i grom strashni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Pochuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
Starinski junaci, po chemu ces mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapishte deca i zaplachu zhene.

Sad na razbojishtu lezhi lesh do lesha.
Plemici i sebri. Lezhi strashna smesa.
Noc se hvata. Samo munja katkad blisne.
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Hocce li me nacci medju njima tvoje
Bistre ochi, draga? Hocce l' iz kondira,
K'o pretecha skromna vechitoga mira,
Pasti kap na rane shto zjape i gnoje?
Hocce l' pasti kaplja shto bolove spira?

Chekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noc prosipa tamu i chasove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
- Chekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...



KAO BAJKA

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Plachevan, krzhljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Shto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzhno, sve da bude
Kao da svuda jeche bolna deca,
Rastapaju se chezhnje kao grude,
I sve kroz suton prigusheno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc venchano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesechini,
Da nezemaljski izgled dâ tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se chini

K'o bajka da je, da to nije java,
Da s mesechinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve ishchezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da ishcheznemo i mi, obadvoje...

DALIDA

K'o pechat sam te metnuo na srce
I kao pechat na mishicu svoju;
I sve sam dao, i, po ljutom boju,
Hladnokrvno sam pokopao mrce.

I dusha moja nije htela znati
Za tajnu grizhu i oseccaj stida,
Ni da l' ces biti dobra kao mati,
Ili si stara, vechita Dalida.

Vladaj nad mojom dushom, moccno dete,
Sa rascvetanim ruzhama u kosi,
I vlast nek tvoju nishta ne omete,
Ni bol, ni plach, ni rech shto milost prosi.

U mojoj dushi uvek mesta ima
Za pun zaborav, za sve shto ce redom
Navaliti na mene kao plima,
I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa shto se plashish i ustezhesh? Znam te!
Caruj ko uvek, caruj prema sebi,
Ti, despotice, shto te vechno pamte;
Da nisi takva- voleo te ne bi'!

 ČEKANJE

Cekam u senci jedog strog duda
Da mesec zadje I, skrivena tamom,
Po uskoj stazi sto kroz noc krivuda,
Da sidjes k meni ceznjivom I samom.

Cekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Vec zora svice, blede mlecni puti,
A ja jos cekam, - I vecno bih cek'o!

O, sta je to sto mene veze sada
Za jedan put, za jedan oblik tela,
I sto mi dusa zatreperi cela,
I sva nemocna izdise I pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred cudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog casa zivot dajem,
Prilazim tebi pun poboznog straha,

Posrcem, klecam, dokle me privlace,
Ko provalija tamna I duboka,
I dok se strasnim prelivima mrace,
Tvoja dva crna neumitna oka...

OBNOVA

Hocu na jednome svecanom opelu
Da sahranim ono sto prosloscu zovu.
I da ti donesem tada dusu novu,
Bez ijedne pege negdasnje – svu belu.

I hocu da onog casa, kad na mene
Padnu kose tvoje i poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen i cedan,
Da prvi put spoznam car ljubljene zene;

I da sav u tvojoj beskonacnoj moci
Ocaran, bez svega sto me davno gusi,
Osecam pod sjajem ove prve noci
Kako se u mojoj obnovljenoj dusi,

Uz veselu pesmu razdraganih gnezda
Dok susti topola i mirise lipa
I radosno nebo mesecinu sipa,
Tajanstveno radja novo jato zvezda...